Процес декарбонизације у Србији одвија се у сложеном институционалном контексту: с једне стране, постоје обавезе из процеса приступања ЕУ и ратификовани Париски споразум; с друге, привреда је и даље снажно ослоњена на угаљ и гас. Анализа истражује да ли постојећи инструменти политике омогућавају достизање декларисаних циљева.
1. NECP Србије 2024–2030 — кључни циљеви
Национални енергетски и климатски план (NECP) Србије, усвојен у складу са захтевима Уговора о Енергетској заједници, постаља следеће оперативне циљеве:
- 27% обновљивих извора у бруто финалној потрошњи енергије до 2030.
- Смањење емисија стакленичких гасова за 33,3% до 2030. у односу на базну 2005. годину (за секторе изван ETS-а)
- Побољшање енергетске ефикасности за 27% у односу на пројекцију без мера
- Интерконективност електроенергетске мреже на нивоу 10% до 2030.
2. Компаративна процена амбициозности
Поређење NECP циљева Србије са актуелним ЕУ стандардима показује значајан јаз. ЕУ је ревидираним Green Deal оквиром (Fit for 55) поставила циљ смањења емисија за 55% до 2030. у поређењу са 1990, dok је REPowerEU подигао циљ за удео ОИЕ на 42,5% до 2030.
| Индикатор | Циљ Србије (NECP) | ЕУ циљ (Fit for 55) | Процена јаза |
|---|---|---|---|
| Удео ОИЕ (%) | 27% до 2030. | 42,5% до 2030. | Значајан |
| Смањење емисија | 33% (нон-ETS) | 55% (свеукупно) | Значајан |
| Енергетска ефикасност | 27% | 32% | Умерен |
| Интерконективност | 10% | 15% (2030) | Умерен |
3. Инструменти имплементације
NECP идентификује неколико кључних инструмената за достизање поставних циљева:
Подстицаји за ОИЕ
Систем Feed-in Tariff за постројења до 500 кW и тендерски систем за веће пројекте представљају главни механизам за развој ОИЕ. Регулаторна агенција за енергетику (АЕРС) надгледа примену ових инструмената.
Стандарди енергетске ефикасности
Закон о ефикасном коришћењу енергије и подзаконски акти постављају минималне стандарде за грађевинарство и индустрију. Имплементација остаје непотпуна, нарочито у стамбеном сектору.
Трговање емисијама
Србија тренутно не примењује систем трговања емисијама (ETS). Успостављање националног ETS-а или повезивање са EU ETS-ом представља будући регулаторни изазов у оквиру приступних преговора.
„Декарбонизација Србије захтева не само нова постројења, већ и системске институционалне реформе, укључујући реструктурирање јавних енергетских предузећа и јачање независности регулаторних тела."
— Caltovuris аналитички тим, 20254. Ризици и ограничења
Caltovuris идентификује неколико кључних ризика за успешну имплементацију декарбонизационих циљева:
- Институционални капацитет — недовољан административни капацитет за управљање комплексним реформама у енергетском сектору
- Финансирање транзиције — ограничен приступ зеленим обвезницама и климатским фондовима услед статуса кандидата (не и чланице) ЕУ
- Социјална отпорност — снажна опозиција реформама из угљарских региона са значајном политичком тежином
- Технолошке баријере — недовољна развијеност паметних мрежа за интеграцију варијабилних ОИЕ
- Цене енергије — притисак на регулисане цене електричне енергије отежава рефлектовање стварних трошкова производње
5. Препоруке аналитичког тима
На основу проведене анализе, Caltovuris препоручује следеће приоритете у области климатске политике Србије:
- Ревизија NECP-а са амбициознијим циљевима за ОИЕ у складу са актуелним ЕУ стандардима
- Убрзање административних процедура за издавање дозвола за ОИЕ пројекте
- Израда Плана правичне транзиције за угљарске регионе са конкретним мерама подршке
- Јачање независности АЕРС и унапређење транспарентности регулаторних процеса
- Успостављање система мониторинга NECP имплементације са јавно доступним показатељима
